Pluća imaju više funkcija. Shodno tome mora da postoji i više dijagnostičkih metoda koje ih ispituju. Najvažnije dve funkcije su razmena gasova i funkcija ventilacije ili ,,provetravanja’’ , tj. dovodjenja i odvodjenja vazduha do mesta gde se razmena gasova obavlja.
Osnovni test koji nam daje informacije o funkciji ventilacije je spirometrija. Unošenjem odgovarajućih podataka se dobijaju očekivane vrednosti za svakog pacijenta. Tumačenjem dobijenih rezultata se dobijaju informacije o karakteru i stepenu poremećaja.
Pacijenti koji imaju poremećaj ventilacije i manje plućne kapacitete često izbegavaju test zato što se plaše napora. Cilj testa nije forsiranje bolesnika da uradi ono što ne može, nego informacija o tome šta je njegov maksimum i o kojoj vrsti poremećaja se radi.
Na spirometrijske rezultate utiču i uslovi sredine u kojoj se test izvodi (temperatura, vlažnost, vazdušni pritisak) pa je potrebno skoro svakodnevno baždarenje aparata i dezinfekcija posle svakog pacijenta.
Prilikom izvodjenja spirometrije važno je iskustvo i obučenost medicinskog osoblja. Nije dovoljno samo pustiti pacijenta da izvede test i dati izveštaj. Neophodno je da test bude pravilno izveden, da medicinski tehničar može da prepozna koji je test prihvatljiv za tumačenje, koji da odbaci i da bude sposoban da iz pacijenta izvuče najbolji mogući rezult za tu situaciju. Nije moguće simulirati test. Ponekad iz nekog razloga nije moguće ostvariti saradnju sa pacijentom pa se dobijeni rezultati ne mogu smatrati upotrebljivim niti se tumačiti.
U našoj ordiniraciji se spirometrija izvodi na spirometru na kome ne postoji rizik od infekcije. Izdahnuti vazduh ne dolazi u direktan kontakt sa aparatom i senzorima, već se signal prenosi indirektno preko usnika koji sadrži specijalnu turbinu. Uvaj uredjaj je poseban za svakog pacijenta, sterilan, u posebnom pakovanju i već izbaždaren, baca se posle svakog završenog testa. Time su postignuti maksimalna zaštita i bezbednost prilikom pregleda.